Napokon da pokušam da napišem nešto, makar u improvizovanoj html formi...

   Prvo, ne poznajem osnovno sredstvo komunikacije, a budući da nisam perfekcionista, ali ni nepismen, teško mi pada da "bauljam" po  jezičkim "prečicama" i frazama, a do "pismenosti" na ovom (meni posve nepoznatom jeziku) bih morao da popričekam. Razmišljajući koliko je toga nepoznatog, a meni toptalno stranog, čak i sa četrdeset godina, došao sam do malog otkrovenja koje se zove - ništa ne znam, po ko zna koji put u životu...   

    Drugo, nisam mogao da predpostavim da bi mi se, naoko svakodnevne situacije, mogle učiniti dovoljno komplikovane i nezamislivo neostvarive pre svih - opet zbog jezičke barijere. Nakon nje, postoji i deo koji nosimo kao "gensko" ili "kulturološko" nasleđe. Ovde govorim o "bontonskom" načinu komunikacije, koji ovaj jezik sadrži,  predstavljajući njegov neraskidivi deo. Dok je kod nas podrazumevana komunikacija "familijarnog" tipa, koja ubrzo prelazi u grotesknu priču o "sve po spisku", ovde je neuobičajeno neučtivo ne javiti se na ulici, a persiranje se podrazumeva. Prelazak na "per tu" - mora se dobrano pričekati i, još važnije - nikada se ne podrazumeva.

    Sada već mogu da govorim o prvim kontaktima vezanim za "naše" ljude, koji se, silom prilika i nizom raznih okolnosti, od kojih su neke, makar mladjim generacijama zajedničke, ali dovoljno samosvojstvene, nalaze ovde, živeći i radeći po pravilima i na način potpuno drugačiji od našeg. Naravno da neke od "opštih crta" nismo izgubili. Naravno da ima dosta ljudi bez potrebnih dokumenata (bez papira), bez rešenog zdravstvenog, socijalnog i penzionog osiguranja... Naravno da su se neki, živeći tako godinama, odlično uklopili i da niko ni ne sumnja da su ovde zapravo ilegalno. A ovde vode "svoje poslove", rade na crno, voze auta(pitam se s kakvim uopšte dozvolama) i nadaju se "razrešenju" - dobijanju papira (mada ne znam kako) ili povratku kući.

Opšte je saglasje da ovde "nije ni blizu kako je bilo", da je "sve slabije" i da je "teže za posao", dok se  "s platom može sve manje".

    Ako postoji nekakav "nacionalni sport" koji se upražnjava kolektivno i od strane svih "naroda i narodnosti", onda je to evazija poreza. Ne možda tako očigledno, ili neplaćanje uopšte, ali se svaka stavka preispituje, a svaki put i način je "dovoljno dobar".(nešto lično#hoće li daklem, Švajcarska propasti!? Možda, ali ne za mog života.-Nebojsa Dajic 5/26/07 12:01 PM)